Vest: Oslepljen jer nije hteo da se odrekne srpstva. Danas je Sveti Stefan despot Srpski

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave Sveti apostol Jakov; Sveti Stefan, Despot srpski (Slepi).

Sveti apostol Jakov

 Sin Alfejev i jedan od dvanaest velikih apostola. Rođeni brat apostola i jevanđelista Mateja. Svedok istiniti reči i čudesa Gospoda i Spasa našega Isusa Hrista, svedok Njegovog stradanja, vaskrsenja i vaznesenja. Po silasku Svetoga Duha o Pedesetnici apostolu Jakovu pade u deo da propoveda Jevanđelje Hristovo u Elevteropolju i okolnim mestima, po tom i u Misiru, gde i postrada za svoga Spasitelja. Sa velikom silom, i na reči i na delu, pronosio je sv. Jakov spasonosnu blagovest o vaploćenom Bogu Slovu, rušeći idolopoklonstvo, izgoneći demone iz ljudi, lečeći svaki nedug i svaku bolest imenom Gospoda Isusa Hrista. Njegov trud i njegova revnost krunisani su velikim uspehom. Mnogi neznabošci poverovali su u Hrista Gospoda, crkve se osnovale i uredile, sveštenici i episkopi postavili. Postrada u Misiru u gradu Ostracinu budući na krst raspet od neznabožaca. I tako se preseli u carstvo nebesno ovaj veliki i divni apostol Hristov, da besmrtno caruje sa Carem slave.

Prepodobni Andronik i supruga mu Atanasija

 Građani Antiohijski iz vremena Teodosija Velikog. Andronik beše po zanatu zlatar. I on i žena mu behu veoma blagočestivi trudeći se neprestano da hode putem Gospodnjim. Od svoje zarade jednu trećinu davahu sirotinji, drugu crkvi a trećom se oni izdržavahu. Pošto im se rodiše dvoje dece oni se dogovoriše, da žive u buduće kao brat i sestra. No po Božjem nedokučivom Promislu oboje im dece umreše u jedan dan. I behu u velikoj tuzi sve dok se sv. muč. Julijan ne javi na groblju Atanasiji i ne uteši je vešću, da su njihova deca u carstvu Božjem, i da im je bolje nego kod roditelja na zemlji. Po tom oboje ostaviše sve i odoše u Misir i primiše monaški čin, sv. Andronik kod starca Danila u Skitu, a Atanasija u ženskom manastiru u Tavenisiotu. Ugodivši Bogu svojim dugogodišnjim podvizima preseliše se u večno carstvo Hristovo, i to najpre sv. Atanasija, a posle 8 dana i sv. Andronik.

Sveti pravedni Avram i Lot

Čitaj o njemu u knjizi Postanja.

Sveti Dimitrije patrijarh Aleksandrijski

Jedanaesti episkop Aleksandrijski posle sv. Marka Jevanđelista. Upravljao mudro i dugo pastvom svojom, i to od 189– 231. god. U njegovo vreme na traženje Indijaca poslat bi u Indiju na propoved Jevanđelja sv. Panten, upravitelj znamenite katihetičke škole u Aleksandriji. Panten našao u Indiji Jevanđelje, pisano sv. Matejem na jevrejskom jeziku.

Sveti Stefan despot Srpski (Slepi)

Stefan Branković (oko 1425. - 9. oktobar 1476.) sin despota Đurđa i Jerine Branković. Đurađ dade svoju kćerku Maru za ženu sultanu Muratu II, kao žrtvu za spas naroda i otadžbine. Kasnije je Murat II uzeo Marinu braću Stefana i Grgura za taoce i oslepio ih. Despotsku vlast nad Srbijom primio je 1458. godine, po upokojenju najmlađeg brata Lazara, despota. Stefan Slepi je vladao zajedno sa svojom snahom. Stupio je odmah u diplomatske odnose sa ugarskim dvorom, tražeći pomoć. Posle sporazuma sa Ugarima, prvi je došao sa svojih 8.000 vojnika Mihailo Silađi i rasporedio se duž Dunava, nastojeći da spreči mogući prelaz Turaka preko reke. Međutim, u takvim okolnostima Srpska despotovina je počela praktično da se predaje, prepuštajući svoje zemlje tuđinima da je brane. Ličnost despota Stefana je počela da pada u zaborav. Bosanski kralj Stefan Tomaš je na saboru u Trebinju ponudio rešenje oko Smedereva. Ponudio je da se ćerkom umrlog despota Lazara, Jelačom oženi njegov sin Stefan Tomašević, planirajući da tako u miraz dobije i ostatke despotovine. Ugarski kralj se saglasio sa ovom odlukom, ne pitajući srpskog despoita Stefana. 1. aprila 1459. obavljeno je venčanje Stefana Tomaševića i Jelače, pa je tako u miraz bosanski kralj dobio i Srpsku despotovinu. Despot Stefan je zbačen sa trona 8. aprila 1459, a zatim je napustio Srbiju. Zbačeni despot Stefan Branković potom odlazi u Budim, pa zatim kod sestre, grofice Katarine Celjske, a zatim u Dubrovnik. Odatle je otišao u posetu Skender-bega u Albaniju, gde se 1460. oženio Angelinom, ćerkom Skenderbega. Iz tog braka mu se rodio sin Đorđe i još dvoje mlađe dece (Jovan i Marija). Pred kraj života boravi u Veneciji, da bi se na sam kraj života našao u oronulom zamku kraj Udina, koji je nosio naziv Beograd, a bio je poznat i pod imenom Friuli. Često bolestan, provodio je dane u bedi, i moleći za pomoć. Pisao je pisma gospodarima po Italiji. Sve do smrti je živeo od milostinje koju su mu slali Mlečani, Dubrovčani i Papa. Umro je 9. oktobra 1476. u istom zamku. Njegove netruležne i čudotvorne mošti Turcu su sasekli i zapalili zajedno sa manastirom Krušedolom 1716. godine. Ostatak moštiju mu počiva u obnovljenom manastiru Krušedolu na Fruškoj gori, zadužbini njegovog sina Đorđa Brankovića, u monaštvu nazvanog Maksim.

Beseda

o tome kako samo bezumni odriču Boga

Reče bezuman u srcu svojem: nema Boga.

Trula su i mrska djela njihova (Ps. 13, 1).

Um je krmanoš celog bića ljudskog. On savetuje, on nagovara, on rukovodi. I duša i telo upravljaju se prema umu. Ako je um prav pred Bogom, ceo je čovek prav. Ako li je um neprav pred Bogom, ceo je čovek neprav. Ako neko samo pomisli: nema Boga, to se odmah projavljuje u njegovim delima. Prvo niče zla pomisao, a njoj odmah sleduju zla dela. Vidite li, kako nadahnuti prorok dobro poznaje prirodu čovečju? On ističe prvo uzrok, pa onda navodi posledice. Od zlih pomisli neminovno proizlaze zla dela. Zato, braćo, ne verujte onome ko govori: ja ne verujem u Boga, ali činim dobro. Pre svega, onaj ko ne veruje u Boga ne zna šta je dobro, niti može razlikovati dobro od zla. Neverovanjem u Boga čovek odseca sebe od glavnoga Dobra i izvora svakoga dobra. Dalje, posmotrite pažljivo, i videćete, da su dela svih bezbožnika trula i mrska: trula, jer su zla, ništavna i prolazna; mrska, jer su suprotna volji živoga Boga. Bezbožnik ne može ni razlikovati dobro od zla, jer se samo u svetlosti zakona Božjeg može tačno odrediti, šta je dobro, šta zlo. No biva da i onaj ko ustima kaže da veruje u Boga, čini dela truležna i mrska. To jest: ustima priznaje Boga, a delima odriče. Dobro je ispovedati Boga ustima, ali to ni iz daleka nije dovoljno: treba Ga još srcem priznavati i delima veru svoju potvrđivati. A biva još, da čovek i srcem veruje i ustima ispoveda, pa ipak greši. To biva ili po slabosti volje ili pak od đavolskih strela. Neka se takav pokaje, i to odmah, i oprostiće mu se. Pokajanje je u ostalom spasonosno i za bezbožnika, tim pre za vernoga. Dokle je čovek na zemlji, dotle još ima roka za pokajanje. No ko može biti siguran, da rok njegov neće još ove noći isteći? Otuda je odlaganje pokajanja potpuno bezumlje.

O preblagi Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomozi nam pokajati se kao što nam pomažeš disati. Tebi slava i hvala vavek. Amin.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici !

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici!