Vest: Tri generacije Stanojlovića žive od voćnjaka, sušare i tezge

Kada u Družetiću kod Koceljeve počne berba šljive, u domaćinstvu Stanojlovića više se ne gleda na sat. Dok jedni rade u voćnjaku, drugi prevoze gajbice, pune sušaru ili pripremaju robu za pijacu. Proizvodnja traje od jutra do kasno uveče, a u jeku sezone sušara radi neprekidno.

Miroslava Stanojlovića u ovom kraju znaju kao Docu. Nadimak je dobio još u školskim danima, kada je studirao veterinu u Beogradu, a zadržao ga je i nakon što se vratio poljoprivredi. Danas sa porodicom obrađuje oko 30 hektara sopstvene zemlje i sedam hektara šume. Glavni proizvod im je šljiva, ali gaje i jagodu na površini od 60 ari do jednog hektara, kao i višnju šumadinku i oblačinsku višnju.

Ipak, Stanojloviće kupci najbolje poznaju po svežoj i suvoj šljivi.

Sezona je ove godine počela 12. jula, a Miroslav očekuje da će posla biti najmanje do 20. septembra. Veliki rod doneo je mnogo više sirovine, ali i dodatni pritisak na porodicu, sušaru i plasman.

„Sada istovremeno tresemo, skupljamo, sušimo i prodajemo šljivu na pijaci. Posla ima svakog dana i praktično 24 sata. Sušenje traje od 18 do 24 sata, u zavisnosti od količine plodova i temperature. U našu sušaru za 24 sata stane jedna tona sveže šljive, a od toga dobijemo od 270 do 300 kilograma suve šljive sa košticom“, objašnjava Miroslav.

Za sušenje koriste dobro zrelu šljivu sorte stenlej. Miroslav smatra da je upravo ona jedan od najboljih izbora za ovaj način prerade, jer je postojana, dobro podnosi manipulaciju i može da se koristi za više namena.

Plodovi koji ulaze u sušaru moraju da budu u odgovarajućoj fazi zrelosti. Nedovoljno zrela šljiva neće dati željeni kvalitet, dok prezreo i oštećen plod otežava sušenje i kasniju preradu.

„Stenlejka mora da bude idealno zrela. Po meni, nema bolje šljive za sušenje i dalju preradu. Može da se prodaje kao suva ili sveža konzumna šljiva, da se čuva u hladnjači i koristi za džemove i pekmeze. Njena najveća prednost je postojanost, ali je faza zrelosti veoma važna. Bez dobrog ploda nema ni dobre suve šljive“, ističe Doca.

Šljivu beru i tresu na tradicionalniji način, bez mehaničkih tresača. Porodica nastoji da plod što manje povredi, naročito kada je namenjen čuvanju i prodaji u svežem stanju.

„Pristalica sam toga da radimo po starinski, granu po granu, dokle god budemo mogli. Ne želimo da oštetimo plod. Možda će doći vreme da kupimo tresač ili drugu mašinu, jer je radnika sve manje, ali nam je sada najvažnije da sačuvamo kvalitet šljive“, kaže Miroslav.

Ovogodišnji rod je, prema njegovoj proceni, višestruko veći nego prethodne godine. Međutim, veća ponuda donela je slabiju prodaju i nižu cenu. Zato Stanojlovići rod usmeravaju na više strana.

Deo šljive prodaju svež kao sirovinu za džemove i pekmeze, deo suše, dok određene količine čuvaju u hladnjači. Između 12 i 15 tona plasirali su i proizvođačima rakije u obrenovačkom kraju, uglavnom dugogodišnjim kupcima koji znaju poreklo robe.

„Rod je ove godine možda i deset puta veći, ali je cena problem. Kada jedne godine nema šljive, prodaja je bolja, a kada je ima mnogo, tržište je teže. Mi ipak ne možemo da stanemo. Pokušavamo da svežu šljivu prodamo, da deo sačuvamo, a ono što ne uspemo da plasiramo možemo da osušimo. U poljoprivredi se uvek nadamo da će sledeća godina nadoknaditi ono što ova nije donela“, kaže Miroslav.

Planira da četiri do pet tona suve šljive ostavi za narednu godinu. To mu omogućava da ne prodaje sve odmah, u trenutku kada je ponuda najveća, već da sačeka povoljniji period.

Najjača potražnja za suvom šljivom počinje oko Svetog Nikole i traje do Božića, ali se prodaja nastavlja i tokom Velikog posta, kao i u februaru, martu i aprilu. Miroslav kaže da su kupci aktivni tokom cele godine. Samo u maju, u vreme prodaje jagoda, plasirao je oko dve tone suve šljive bez koštice.

Hladnjača im daje dodatno vreme za odluku o plasmanu. Njen kapacitet je oko pet tona, a u trenutku snimanja u jednoj komori nalazilo se približno tri i po tone svežeg stenleja.

Milan Stanojlović objašnjava da se za čuvanje izdvaja samo najkvalitetnija ručno brana šljiva.

„Radnici šljivu beru i pakuju, mi je odmah dovozimo, a u hladnjaču je ubacujemo narednog jutra, kada se temperatura ujednači. Takav plod može da stoji oko 30 dana. Šljiva ne sme da padne na zemlju, već se bere direktno sa grane. Treba da bude zdrava, kvalitetna i sa peteljkom. To je prava branica koja može da ide i za zahtevnije tržište“, kaže Milan.

Porodica je ranijih godina sličnu šljivu plasirala i u inostranstvo. Preko partnera iz susedne Raduše izvezli su oko dva i po vagona u Austriju. Ipak, glavni oslonac danas predstavljaju stalni kupci na pijaci u Obrenovcu.

Miroslav i njegov brat skoro tri decenije imaju dve tezge u Obrenovcu. Na njima prodaju svežu i suvu šljivu, jagode i druge proizvode sa gazdinstva. Direktna prodaja im omogućava da zadrže vezu sa kupcima i da sami utiču na plasman.

„Za mene je najvažnije da kupac zna od koga uzima proizvod. Treba da se zna poreklo šljive, od voćnjaka do tezge. Malo je proizvođača koji danas mogu istovremeno da rade u proizvodnji i da idu na pijacu. Ja to ne bih mogao da nemam porodicu kod kuće. Verujem da mala porodična domaćinstva i kućne prerade imaju budućnost, jer kupac dobija robu iz prve ruke, od čoveka kojeg poznaje“, ističe Miroslav.

On ne spori značaj velikih prerađivača, ali veruje da mala gazdinstva svoju šansu moraju da traže u kvalitetu, poznatom poreklu i neposrednom odnosu sa potrošačima.

U kući živi osam članova porodice, a petoro svakodnevno učestvuje u poslovima. I pored toga, veliki ovogodišnji rod nisu mogli sami da uberu, pa su angažovali radnike iz Krnula u opštini Vladimirci.

Berba šljive je težak fizički posao, posebno pri visokim temperaturama. Nedostatak radne snage zato postaje jedno od glavnih ograničenja daljeg razvoja.

„Na selu može da se živi i zaradi, ali mora da se radi i potrebna je jaka porodica. Ove godine bilo je toliko šljive da nismo mogli sami. Plaćali smo radnike, ali je do njih sve teže doći. Razumem i ljude, jer je posao težak, temperature su bile visoke, a šljivu treba tresti, skupiti, tovariti i odmah voziti. Nije dovoljno samo proizvesti. Danas je prava veština prodati i unovčiti ono što si napravio“, smatra Miroslav.